10.10.2007., srijeda
Pismo beogradskim mangupima
 U potpunosti sam zatečena činjenicom da se pojave neonacizma u Vojvodini i Novom Sadu u pojedinim krugovima čak i beogradskih novinara uzimaju kao zabavan povod za uvežbavanje mangupskog prestoničkog humora. Najsvežiji primer se dogodio 7. oktobra u emisiji na B92 (produkcijski proizvod ), kad se novinarka Olja Bećković u više navrata podsmevala pojavama neonacizma u Novom Sadu (ili interpretaciji tih pojava, što je izlazilo na isto), a bile su joj zabavne i emocionalne reakcije njenih vlastitih gostiju u emisiji Novosađana. Ukoliko je i nameravala nešto drugo, da recimo izvuče iz trojice sagovornika poentu koju je sebi "zacrtala" u prirpemi emisije, mi to nismo ni videli, ni čuli. Njen jedini vidljivi stav bio je podsmeh. Na stranu da živim gotovo 60 godina s nezaraslom ranom koju su mi u život zasekli nacisti, pobivši po logorima moju bližu i dalju familiju, a dedu mi bacivši pod led (istina Tise, a ne Dunava), ne mogu da prihvatim da u 2007, ponovo - (posle 19 godina od imputirane jogurt revolucije) - pohlepnici opet biraju Novi Sad kao poligon za nove varijante stare igre. Mi, gospodo i gospođe mangupi, ne živimo u prestonici, ali nismo ni glupi ni ludi! Može biti samo da smo manje duhoviti... Ali, ne mogu da oćutim kad novinari, tek ovlaš zainteresovani za pozadinu ovakvih opasnih igara, sebi laskaju kako su veliki profesionalci, pa u javnosti prave dramatičnu razliku između zakonom nedozvoljenih pojava (rasne, nacionalne, polne...) netrpeljivosti u Beogradu i istih takvih pojava u sredinama. Šta bi bilo da je ta "marginalna grupica neonacista" kamenovala kućni prag ove voditeljice? Ili one druge koja je htela da pozove u emisiju kolovođu, titulišući ga štaviše gospodinom, pa odustala, jer se gost Nenad Čanak naljutio i, bogu hvala, napustio studio? Njihovo tuljenje probilo bi nebo i tada ne bi bilo kvalifikovano kao besplatna reklama za kriminogene neonacističke grupe. Zar ne boli kad ih kolju, kad im razbijaju televizijska studija, kad im podmeću bombe na prozore porodičnih kuća, kad ih bacaju pod led, kad ih tuku, psuju, nipodaštavaju, ne dozvoljavaju im da obavljaju svoje obrede i svečanosti, memorijale, ili već štagod? Zar to nisu pojave za najoštriju javnu osudu? Uključujući i efikasnan odgovor državnih organa na takve pojave? Izvinite, ali mene u Novom Sadu, životno zanima da se energično i s punim državnim kapacitetom rešavaju terorističke, kriminalne i svake druge uznemairavajuće i socijalno opasne pojave i u Vojvodini, i u Beogradu, i u Novom Pazaru, i u celoj Srbiji, i šire. Onda ne bi morao narod da radi posao organa koji se namiruju iz poreza i doprinosa... Da ponovimo očigledno: u Srbiji kosovsko pitanje nije jedino ozbiljno pitanje. Ljudi koji plaćaju poreze ovoj državi, da prostite, žive van Kosova. I još kako imaju problema koje ne može da reši niko drugi nego država! I tvrdim da novinari ne moraju nadležnim državnim organima da olakšavaju nebrigu i nedelovanje. Odkad sam u novinarstvu (od 1974.), uvek je bilo prečih pitanja od životnih, i uglavnom su bila u vezi s virtuelnim istorijskim trenutkom i s Kosovom. Naravno da želim da se to reši u korist Srbije, ali, ljudi božiji, i mi smo tu! Nek država napadne sve te metastaze frontalno, a ne jedno po jedno! Niko od nas nema toliko godina da može iščekati da dođe na red. I još nešto: u više navrata se dogodilo da se u vezi sa pojavama neonacizma u Novom Sadu, ekstremista koji predvodi jednu od Ustavom i zakonom zabranjenih neonacistickih grupa, tutiliše gospodinom (!) i, štaviše, poziva kao ravnopravna strana u TV dijalog s protivnicima nacizma! Pa onda, živo se sećam i još me je sramota kad se toga setim što je Dušan Mihajlović svojevremeno s velikim poštovanjem (bio je tada ministar policije) onog ubicu javno nazvao "gospodinom Legijom". A sad nam se u javnom prostoru i neonacisti titulišu kao gospoda! Pa onda, u Narodnoj skupštini prizivaju sigurnu kuću za onog zbog čijeg delovanja milioni skoro neće imati sigurnosti, a milioni su je već izgubili... Hoće li taj beogradski mangupluk jednom doći do ljudske mere? Znamo mi da je divno biti popularna novinarka, biti na ti sa predsednikom države i drugim glavatim gospodinima, imati veliku gledanost i zavidna primanja o kojima drugi novinari u ovoj zemlji mogu samo da sanjaju, ali, gospođe drage, ako popularnost i dobra zarada gurnu u ćošak profesionalnost - svi imamo veeeeeliki problem. Pa, gospodo i gospođe mangupi, nadam se da još niste sitigli do tačke kad se uljujkujete u uverenju kako ste veći od javnosti kojoj se obraćate! U svakom slučaju, preživećemo mi i ovu najezdu podsmevanja i neprofesionalnosti i, sigurno je, jednog dana svanuće dan i u ovoj zemlji. Pa će se jasno videti ko je šta lovio u tmuši! Lovu, titule, zezanje, ili ništa. Nevena Simin, Novi Sad Posted by Thelma and Louise |
- 22:31 - Komentari (2) - Print - # - Forum - top - uslovi komentarisanja -
________________________
________________________
Idi na vrh strane >>
|
v Dnevnik.hr |
