13.07.2006., četvrtak
SRBIJA & URBANO SELJAŠTVO
 Intervju: Erik Gordi, sociolog kulture, predavač na Univerzitetu »Klark«, Vorčester, Masačusets, USA & prijatelj Maniac-aPn: Sad je očigledno da je Srbija u potrazi za brendom. To je ozbiljna potreba da zemlja nađe svoj novi identitet i to ne ide lako. Ali bih malo osporio tu tezu da je dovoljno imati brend. Jer šta je brend nego ime koje ide uz nešto. A meni se čini da Srbiji nije potreban brend nego – to nešto Marija Šajkaš Otkad živim u Njujorku pa češće srećem Amerikance koji profesionalno proučavaju područje bivše Jugoslavije, iskristalisalo se jedno pomalo neobično pravilo. Nakon što umesto lepog vremena razmenimo nekoliko uvodnih rečenica o ćevapima, hrvatskim otocima ili beogradskim splavovima, u zavisnosti od toga za koji deo ex-Jugoslavije dotičnu osobu vežu najlepše uspomene, jedno od obaveznih pitanja je da li sam upoznala ili bar čitala nešto što je napisao Erik Gordi (Eric Gordy). Nakon mog neodlučnog sleganja ramenima obično bi usledila bujica pohvala o tome kako nema stručnjaka koji je bolje, plastičnije, vernije, duhovitije, tačnije... opisao kulturne i političke prilike u Srbiji i na Balkanu od njega. Kad sam počela da čitam ono što su svi tako hvalili, s obzirom na to da je precizno baratao pojomovima kao što su »dizelaši« i »turbaši« te citirao »Električni orgazam« i pravio reference na Kebinu obradu »Stonsa«, bila sam ubeđena da je u pitanju čovek »naše gore list« koji je otišao u Ameriku na studije i postao ekspert za ono što mu je rođenjem već bilo očigledno. Ovo svoje saznanje sam »potkrepila« pregledavajući njegov blog »East Ethnia« iz koga se lepo vidi kako Erik ne samo da piše gramatički ispravnim srpskim jezikom, nego vlada slengom u tolikoj meri i takvog tipa da mora da je rođen negde na Vračaru. I onda sam pomislila kako ću ga pitati za pravo ime kad ga jednom upoznam, i čestitati mu na odličnom pseudonimu koji baš onako - gordo zvuči. Kako to obično biva u bajkama i povremeno u Srbiji, Erika Gordija nisam stigla da upoznam dok sam bila u Americi. Žurila sam da leto provedem sa roditeljima, pa sam eventualni susret ostavila za jesen. Tačno trećeg dana pošto sam došla u Beograd, prva osoba koju sam upoznala na prvoj kućnoj žurci na koju sam otišla sa prijateljima, bio je on! Ispostavilo se da i uživo priča gotovo bez akcenta. Da se zaista zove Erik Gordi i da je rođeni Amerikanac. U vezi sa pseudonimom mi je rekao da je imao sreće što je pisao o Srbiji, jer da je, na primer, proučavao kulture Meksika, onda bi njegovo prezime možda tumačili kao pseudonim u značenju – debeli. Nekoliko dana kasnije smo se našli u kafiću na Crvenom krstu u blizini mesta gde živi kad je u Beogradu i tada je napravljen ovaj razgovor. STATUS: Otkud Amerikanac u Beogradu 1994. godine? Erik Gordi: Moje prvo profesionalno istraživanje je bilo zapravo u Argentini. Proučavao sam političke tokove u periodu od 1976. do 1983. godine, dakle u vreme diktature. Naročito me je zanimalo to što o ekstremnim situacijama u kojima se nalazi određeno društvo uvek postoji neka popularna predstava, slika, koja uglavnom dolazi iz medija ili filmova i iz koje proizlazi da je to nešto prilično nenormalno. Sa druge strane, zapanjujuće je da ma koliko situacija bila ekstremna ljudi i dalje spavaju, rade ručaju... da žive život. I mene je uvek fasciniralo pitanje – kako? A odgovor na to pitanje svakako otkriva ponešto o suštini društvenog života. STATUS: Pa da. Sve je verovatno bilo, kao što kažete, prilično normalno izuzev možda vrste ručka. U ono vreme nam je malo bio skučen izbor. Razumem interesovanje za proučavanje ekstremnih situacija, ali zašto baš Srbija? Erik Gordi: Drugo veliko istraživanje sam počeo da planiram 1989. godine. To je bilo vreme velikih transformacija, i meni se činilo da ti sudari koji su se dešavali na raznim nivoima mogu da budu prilično zanimljivi. Najpre sam hteo da se bavim Istočnom Nemačkom. Ali onda sam pokušao da učim nemački jezik sam, bez profesora, pa mi je bilo jako teško. Ustanovio sam da nemački ima četiri padeža! U međuvremenu sam upoznao Ivanu ( buduću suprugu - prim. aut.) i odlučio sam se na stari, oprobani metodološki princip, a to je da je najbolje raditi istraživanje tamo gde imaš besplatan stan (smeh). STATUS: Pretpostavljam da vam nije dugo trebalo da otkrijete svih sedam padeža? Erik Gordi: Pa, da. Ali mi je bilo lakše jer sam učio sa Ivanom. U Beograd sam prvi put došao 1994. godine. Tek sad mi je jasno da su te godine bile među najgorima u istoriji ovog grada. U ono vreme to nisam tako doživljavao. Sve mi je bilo nekako normalno. STATUS: Znači li to da ste tada došli prvi put u dodir sa turbo-folkom i ostalim sličnim fenomenima o kojima ste kasnije pisali u knjizi pod naslovom »Kultura vlasti u Srbiji« a koja je prevedena i objavljena i u Srbiji 2001. godine u izdanju Samizdata? Erik Gordi: Zapravo još sam ranije čitao o situaciji u zemlji, a kad sam bio kod Ivane pustio sam neku njenu kasetu sa starim jugoslovenskim rokenrolom. Sećam se da su tu bili »Idoli«, »Prljavo kazalište« i tako dalje... U Americi su u to vreme u modi bili ruski i češki rokenrol, a meni je to što sam tada čuo zvučalo mnogo ubedljivije. Osećala se ta neka otvorenost koja je ranije postojala u Jugoslaviji. U Rusiji, na primer, rok muzičari uopšte nisu znali za Novi talas, pa je njihova popularna muzika prilično, da tako kažem, barokna. Meni je svakako bila manje zanimljiva, jer mislim kako je suština rokenrola u anarhiji. STATUS: U ono vreme su naš Novi talas poredili sa britanskim. Nismo kaskali za svetom, nismo imitirali trendove nego smo ih stvarali. Ali gde je tu prelaz na turbofolk? Erik Gordi: Negde u to vreme su počeli da se pojavljuju tekstovi o turbofolku. Vodile su se rasprave o tome da li je on oličenje uništavanja ovdašnje kulture. Tako da sam došao u Beograd sa idejom da proučim upravo taj fenomen. Ali mi je odmah u nekim prvim razgovorima sa ljudima postalo jasno da neću pisati o muzici. U ono vreme je muzika zapravo bila ključ razumevanja celopkupne situacije u društvu. STATUS: Pisali ste o tome kako se društvo polarizovalo na one koji slušaju narodnu muziku i rokenrol, kao i o tome da je turbofolk u funkciji očuvanja režima. Ispostavilo se međutim da je turbofolk izdržljiviji i od strahovlade Slobodana Miloševića. Erik Gordi: To me stvarno fascinira. Činjenica je da je taj režim sad stvar prošlosti, ali da turbofolka očigledno još uvek ima. Sad mi postaje sve jasnije koliko je ta urbana kultura, bez obzira na to koliko je bila sveprisutna, u stvari delovala samo na površini, i da je ispod toga uvek bilo aktivno ono što je antropolog Andrej Simić nazvao »urbano seljaštvo«. Što, u stvari, i ne bi trebalo da bude iznenađujuće s obzirom na brzinu kojom je ovo društvo postalo urbano društvo. STATUS: Mene zbunjuje jedna druga stvar. Svojevremeno je Arkan doslovno žario i palio Bosnom i Hrvatskom, a sada njegova udovica žari i pali istim prostorom samo u »pozitivnom«, prenesenom značenju. Kako objašnjavate ovaj fenomen budući da je u svesti većine njenih fanova van Srbije, Ceca žena ratnog zločinca? Erik Gordi: Ja nisam siguran da na to imam dobar odgovor. I sam bih voleo to da razumem. Zaista. Mislim, meni nije jasno ni zašto je ona još uvek popularna i u Srbiji. S druge strane, bilo bi još veće iznenađenje da je, recimo, »Darkvud Dab« u toj meri popularan u bilo kojoj od ovih zemalja, iako ja volim njihovu muziku. STATUS: Da li postoji u Americi nešto nalik turbofolku? Da li i vi imate vašu Cecu? Erik Gordi: Ovakvih trendova ima svugde. Jedino što je i ovde to sve manje i manje izraz političkog opredeljenja, a sve više komercijala. Dakle, te komercijale ima svuda. Ono što Ceca ima jeste fascinantna biografija. Nema bolje figure za estradu od figure jake žene koja je svašta preživela. U tom kontekstu ona liči na Tinu Tarner ili Pati Bravo. STATUS: Da li je turbofolk onda nužno kič? Erik Gordi: Ako je kič lažna radost, onda verovatno jeste. Ali je zanimljivo gledati kako on sve više postaje glavna, preovlađujuća struja, mejnstrim. Možete da ga čujete svuda, od lokalnog kafića do gradskog autobusa. Ali, svaka kultura ima svoj kič i tu srpsko društvo nije posebno. U tom smislu mi je zanimljivo nešto drugo. Slovenske kulture imaju jaku pesničku tradiciju. Sve te tužne, setne i još tužnije pesme. I čudi me što toga nema više u komercijalnoj muzici. STATUS: U naučnom radu »Turbaši i rokeri - prozor u socijalnu podelu Srbije« pravite razliku između neofolka i turbofolka. Izgleda da se ni svi narodnjaci ne mogu strpati u isti koš? Erik Gordi: Neofolk ima dužu tradiciju. On datira negde od ranih 70-ih godina, ako ne i odranije. Možemo reći da su to bili prvi pevači i muzičari koji su pevali o savremenijim temama. Na širenje neofolka su prilično uticali gastarbajteri. Verujem da se neofolk može lako uporediti sa američkom kantri muzikom iz istog perioda. Na području bivše Jugoslavije glavna zvezda neofolka je svakako bila Lepa Brena, dok je kantri tog perioda u Americi menjao oblik i iz tradicionalne forme prelazio u nešto što je bilo konkurentnije rokenrolu i pop muzici, uz velike zvezde poput Doli Parton. Jedino što je američki kantri ipak imao svoje autentične likove, kao što je Džoni Keš, koji su imali stav, publiku čije su nade i strahove izražavali na ozbiljan i dubok način, a čini mi se da neofolk nikad nije imao takvog nekog reprezenta. Što se tiče turbofolka on nastaje kasnije, u periodu raspada Jugoslavije koji je pratio raspad rokenrol tržišta koje je bilo urbano tržište. Zemlje su se smanjivale, pa prosto više nije bilo dovoljno gradova. U isto vreme, mediji su prestali da promovišu rokenrol na način na koji su to činili ranije pa su neki folk umetnici, a pogotovo producenti, to iskoristili i uspeli da popune prazan prostor. Uveli su sintisajzere, ubrzali su muziku sa idejom da ta vrsta zvuka dobije funkciju koju je ranije imao rokenrol. Rokenrol publika je, sa druge strane, postala neprihvatljiva jer je u svim zemljama bivše Jugoslavije to bila grupacija koja je bila izrazito antirežimska. STATUS: A tu je i bunt koji je u osnovi rokenrola, dok u turbofolku imamo uljuljkivanje u ružičastoj stvarnosti? Erik Gordi: Tako je ispalo. To nije nužno. To nije u suštini folka. STATUS: Ako uporedimo turbofolk sa neofolkom možemo li reći da je jedan bolji ili gori od drugog? Erik Gordi: Pa sad, nisam ni estetičar ni muzikolog... STATUS: Ali ste dovoljno slušali tu vrstu muzike! Dobro, evo da preformulišem pitanje. Ima li nešto što vam se dopada od turbofolka? Erik Gordi: Kako da ne. Ima sigurno! STATUS: Na primer, šta? Erik Gordi: Pa, evo pokušavam da se setim... sigurno ima duhovitih pesama. Ne mogu da kažem da je baš sve odvratno. Možda je moja prednost to što ne živim ovde. Jer, znate, ljudi koji žive ovde i koji mrze turbofolk, u stvari, ne mrze muziku. Kako je moguće mrzeti muziku? Oni prosto imaju negativan stav protiv sklopa asocijacija koji dolazi zajedno sa muzikom. STATUS: Dok ste prikupljali građu za istraživanje, koliko ste kaseta morali da preslušate? Koliko nosača zvuka broji vaša muzička kolekcija? Erik Gordi: Pa baš i nisam slušao sistematski jer ja nisam muzikolog. U stvari, ja nemam pojma o muzici. Mislim u estetskom smislu. I znate, kad bi sad došao marsovac u Beograd i slušao malo domaći folk a malo rokenrol, on ne bi tu primetio nikakvu razliku. Razlike su uočljive samo onima koji su upućeni u kulturu. Ono što je mene zanimalo je kako su ljudi razumevali svoje pozicije unutar tog kulturnog sistema. A što se tiče moje kućne kolekcije... u stvari je moja kolekcija narodnjaka prilično siromašna. Najviše imam kaseta koje sam snimao sa Palme i Pinka. A rokenrol... pa sad ću da vam dam procenu, mada za to nemam nikakvog dokaza. Verovatno imam najveću kolekciju domaćeg rokenrola u čitavom Masačusetsu! STATUS: Nekoliko puta ste upotrebili izraz »domaća muzika« ili »domaći rokenrol«. Da li ste se tako izrazili jer sad tu razliku osećate kao svoju dakle domaću ili stoga što joj je to uobičajeni naziv? Erik Gordi: U principu jeste, to sad jeste moja domaća muzika. Mada ne znam da li to isto treba da osećam i prema domaćem klubu koji učestvuje na Svetskom prvenstvu u fudbalu. STATUS: U radovima ste se dotakli i fenomena dizelaša. Postoji li neko objašnjenje, možda sociološko ili kulturološko, o tome odakle su se oni nama pojavili? Erik Gordi: Ne baš mali broj ljudi je u ono najgore vreme našao neku rupu u zakonu, pa su se naglo i brzo obogatili. Oni su onda tražili način da izraze svoju novu poziciju. Pa je deo izraza pronađen u modi. »Dizel« je u to vreme bio svetski popularni brend koji su oni prihvatili. STATUS: Svojevremeno ih je bilo lako uočiti sistemom uklapanja u tri od četiri »p«: plavuša, pajero, pištolj i pejdžer. Jedna naša poslovica kaže da vuk dlaku menja ali ćud nikada, pa bi me zato zanimalo da mi kažete gde su dizelaši danas? Erik Gordi: Pretpostavljam da su oni najuspešniji među njima otvorili kafiće. Ivana mi je pričala da dok je bila mlada, u Beogradu je uvek je bilo grupa momaka koji su sedeli po trotoarima i ništa nisu radili. Onda je došlo vreme kad su prodavali benzin na tim istim trotoarima i na kraju su počeli da otvaraju kafiće. Mislim da se većina dizelaša vratila u radničku klasu. Ono što jeste sad drugačije, i što se primećuje, je da srednji sloj nije nestao. Sad mnogo više vidim takozvane japije u odelima, a toga nije bilo toliko 90-ih. Generalno, sad je verovatno u modi neki drugi brend ali ja ne bih znao koji. STATUS: U Beograd ste prvi put došli pre više od deset godina i povremeno mu se vraćate. Da li biste mogli da napravite neko poređenje u kontekstu svega ovoga o čemu smo govorili između Beograda onda i danas? Erik Gordi: Iako je situacija bila više nego loša prvog puta, ipak sam bio inspirisan ljudima, posebno njihovom buntovničkom energijom. Sada mislim da mogu da kažem da je situacija bolja, ali nije ispalo ono čemu su se ljudi nadali. Ljudima sad nije više tako jasno protiv čega da se bune. STATUS: A gledano spolja, kakva je reprezentacija Srbije u svetu danas u poređenju sa onom od pre desetak godina? Da li je slika koju šaljemo u svet danas nešto drugačija? Erik Gordi: Nažalost, iz raznih razloga se slika nije mnogo promenila. Ako mediji uopšte pišu o Srbiji onda je to o ratu i zločinima. Nekoliko puta sam u tom kontekstu ovde čuo reč - brend. Sad je očigledno da je Srbija u potrazi za brendom. To je ozbiljna potreba da zemlja nađe svoj novi identitet i to ne ide lako. Ali bih malo osporio tu tezu da je dovoljno imati brend. Jer šta je brend nego ime koje ide uz nešto. A meni se čini da Srbiji nije potreban brend nego – to nešto. Tu bih imao jedan predlog. Mislim da ono što bi možda neki drugi ljudi nazvali zaostalošću u razvoju može predstavljati potencijal da se napravi nešto veliko. Da dam banalan primer, svi se sećaju kako je jedno vreme bilo teško dobiti telefon u zemljama Istočne Evrope. Zato su mobilni telefoni ovde mnogo brže osvajali publiku nego, recimo, u Americi. Baš iz tog razloga u Srbiji je populacija preskočila čitavu jednu tehnologiju i danas koristi mnogo savremenije sisteme. Pošto se ovde svi žale na kvalitet vazduha i saobraćajne prilike, a ljudi uglavnom voze starije automobile, mislim da Srbija ima fantastičnu mogućnost da bude prva zemlja koja bi, na primer, mogla da uvede te neke nove tehnologije, možda električne automobile ili tako nešto. STATUS: Za sada je naš najprepoznatljiviji brend ipak turbofolk? Ono po čemu je Srbija, čini mi se, trenutno šire poznata jeste festival u Guči, splavovi, Cecin koncert. To je razlog zbog čega nas ponovo posećuju ljudi iz regiona. Erik Gordi: Ali Guča je samo - folk. To je prava stvar! Nedavno sam čitao analizu o tome kako postoje dve festivalske Srbije - Guča i »Egzit«. Po mom mišljenju, jedna ne bi morala da isključuje drugu. Pa onda, tu je i »Etno-fest« u Novom Sadu koji predstavlja most između te dve festivalske Srbije. Kultura kao brend je uvek zanimljiva. To vidimo i po tekstovima koje objavljuju Njujork tajms i Los Anđeles tajms o tome kako je Beograd divno mesto za provod. STATUS: Kad smo kod provoda, da li ste bili na poslednjem Cecinom koncertu? Erik Gordi: Nisam. Više to ne pratim. A zbog muzike sigurno ne bih išao. Mada, možda bi bilo interesantno videti tu publiku... Trenutno sam preokupiran drugačijom vrstom istraživanja. Sa koleginicom sa Floride Sašom Milićević radim istraživanje o istorijskom pamćenju. Pokušavamo da utvrdimo kako ljudi razumevaju prethodnih 15 godina. Šta je to sve bilo i u kojem kontekstu se odvijalo. Bavimo se režimom, ratovima da bismo videli - šta nam se to stvarno dogodilo i koje su najprisutnije verzije tog odgovora. Takođe, u okviru jednog drugog projekta istražujem fenomen popularnosti organizovanog kriminala. STATUS: Ako je ponovo reč o Srbiji, sva je prilika da za početak ne morate da idete mnogo dalje od estrade koju ste već proučili. Erik Gordi: Čini mi se da, izuzev možda u Singapuru, organizovanog kriminala ima svugde. Ono što pak povezuje Ameriku i Balkan, i možda još Rusiju i Južnu Ameriku, jeste interesantan fenomen da u pojedinim periodima ove osobe postaju kultne ličnosti. Pokušao bih da utvrdim zbog čega je to tako, zašto osobe koje su deo kriminala postaju heroji široj zajednici. U Americi, na primer, ljudi i dalje pričaju priče o Al Kaponeu ili Lakiju Lućianu. Tamo je jasno da je taj proces u vezi sa imigracijom. Američki mafijaši su iz imigrantskih sredina. Oni nisu našli ulaz u kapitalistički sistem pa je kriminal bio način da se napravi paralelni sistem. I tu su onda popularni filmovi kao što su »Kum I« i »Kum II«. I to ne zato što su priče o kriminalu, nego zato što su priče o uspehu. STATUS: A kod nas će biti u pitanju nešto drugo? Erik Gordi: Nisam još razradio teze, ali mi se čini da je u pitanju prelazak iz sela u grad. Ljudi tu nailaze i prevazilaze slične barijere. I tako je predstavljana njihova životna priča u javnosti. STATUS: Da li ste imali priliku da upoznate neku od zvezda turbofolka? Ili je možda neka diva htela da upozna vas? Erik Gordi: Samo jedna. To je bilo na promociji moje knjige u Beogradu. Inače, jako volim kad u Beogradu treba da govorim ili imam promociju jer su u publici svi beogradski sociolozi. Pa imam osećaj da se obraćam svojoj bibliografiji. Dakle, na promociji knjige je bila uglavnom akademska publika. A na kraju, kad je trebalo da krenemo na piće, prišla mi je mlada žena obučena u bundu i predstavila se kao rođena sestra Snežane Babić - Sneki. Sneki je negde čula za mene pa mi je poslala poklon. Tako da sam dobio njen CD sa potpisom. STATUS: Da li ste uzvratili potpisanom knjigom? Erik Gordi: Nisam. Nažalost, nisam imao primerak kod sebe. STATUS: Pa to je baš lepo. Čitaju vas i akademici i narodnjaci. Erik Gordi: Neverovatno, ali ste u pravu. U Americi sam, na primer, potpuno nepoznat. A u Srbiji me baš čitaju. STATUS: Pa ne bih baš rekla da ste u Americi nepoznati. Ko god ima neke akademske veze sa našim prostorima uvek citira neki vaš rad ili knjigu »Kultura vlasti u Srbiji«. Kako se knjiga prodaje tamo? Erik Gordi: Znate, ja bih sebe sad mogao da uporedim sa bendom »Velvet Underground«. Oni su prodali užasno mali broj ploča, ali svako ko je kupio njihovu ploču je pokrenuo svoj bend. Ja sam prodao užasno mali broj knjiga, ali svako ko ju je čitao krenuo je da piše svoju knjigu. STATUS: Po obrazovanju ste sociolog kulture i predajete na Univerzitetu »Klark« (Clark University) u Vorčesteru u američkoj državi Masačusets. Koje predmete trenutno predajete? Erik Gordi: Sociološku teoriju, političku sociologiju, sociologiju kulture i sad razvijam predmet za svoje postdiplomce koji ima ovako veselo jedno ime – studije holokausta i genocida. To su predmeti koji se bave tranzicionom pravdom, ljudskim pravima, i ove godine sam počeo prvi put da držim čas o organizovanom kriminalu. STATUS: Pa dobro, gde je tu Srbija? Kako se mi uklapamo u celu priču? Erik Gordi: Jeste da se veliki broj mojih istraživanja bavi Srbijom ali trenutno ništa od toga ne predajem. »Klark« je manji koledž. Ima 2000 diplomaca oko 600 postdiplomaca. STATUS: Dobro. A kad predajete nešto o Srbiji, kad možda gostujete na nekom drugom univerzitetu, ko je najčešće u publici? Ko su ljudi koji se interesuju za nas? Erik Gordi: Uglavnom je to univerzitetska publika, najviše iz programa za međunarodne studije.To su najčešće Amerikanci kojima je tema možda egzotična, interesantna. Mada, svaki put, ako je predavanje za širu javnost, obično dolaze i ljudi iz dijaspore koji uglavnom nisu specijalizovani za oblast, ali svejedno postavljaju najteža pitanja. STATUS: Koliko smo mi zanimljivi u svetskim razmerama? Erik Gordi: Stvarno mogu da kažem da kad studentima pričam o Srbiji ili Balkanu da je prvo pitanja koje mi postavljaju - gde se ta Srbija nalazi, u kojem delu Afrike. Jedno vreme je region bio u vestima svaki dan, srećom sad ima manje razloga za to. Generalno govoreći, ljudi se više ne sećaju ni Istočne Evrope ni komunizma, a kamoli Srbije. STATUS: Ali mora da smo ipak deo nekog trenda? Kad kažete da se bavite Srbijom, u šta vas svrstavaju? Erik Gordi: Jedino mesto na svetu gde se i dalje vodi hladni rat jeste na američkim univerzitetima (smeh). I onda je veliko pitanje kad treba da gostujem na nekom univerzitetu da li će to biti u centru za evropske studije ili za ruske i istočnoevropske studije. Najveći skup regionalnih istraživača u Americi je AAASS (American Association for the Advancement of Slavic Studies) - Američko udruženje za unapređenje studija slavistike, na koji dolazi oko 5.000 ljudi iz cele Amerike, Kanade i drugih zemalja. Njih, otprilike, 90 odsto su istoričari ruske književnosti. Onda je tu još oko 5 odsto nas takozvanih balkanologa, i preostalih 5 procenata spadaju pod tačku razno. Znači da sam do sada odslušao mnogo više sati o Puškinu i ruskoj poeziji nego što sam planirao dok sam studirao sociologiju. STATUS: Kad vas na takvim skupovima pitaju koji jezik regiona govorite, šta odgovorite? Erik Gordi: Zavisi ko pita. Meni je još uvek najnormalnije da kažem srpskohrvatski, mada se izraz sve manje koristi. A kad treba da nekome dam biografiju onda u posebne redove izlistam druge jezike, a srpski, hrvatski i bosanski napišem u istom redu samo odvojene zarezima. Učio sam jedan jezik, a dobio naučena tri. U stvari, sad će sa crnogorskim biti i četiri. Eto, mogu da kažem da mi je dolazak u Srbiju bila odlična investicija. |
- 22:24 - Komentari (0) - Print - # - Forum - top - uslovi komentarisanja -
________________________
________________________
Idi na vrh strane >>
|
v Dnevnik.hr |
